“Kada brineš o nekome koga voliš, lako zaboraviš na sebe. BELhospice nam je u najtežim trenucima, vratio osećaj sigurnosti i podsetio da i mi, koji brinemo, moramo imati nekoga ko brine o nama.“
Postoje trenuci u životu koji nas potpuno menjaju. U tim trenucima, podrška nije samo pomoć — ona je svetlo koje nas vodi.
“Kada se moj brat, koji je godinama bio u kolicima zbog paralize, dodatno razboleo, naš dom se iz korena promenio. Podrška, koja je ranije bila važna zbog njegovog osnovnog stanja, postala je neophodna. Svaki vid pomoći, razgovora, podrške, svedočenja tim trenucima, bio je od izuzetne važnosti za sve nas.
Za BELhospice sam prvi put čula kada sam dobila poziv da učestvujem u jednoj njihovoj dobrotvornoj akciji sa oslikanim svilenim ešarpama, s obzirom na to da se i sama bavim tim izrazom.
Naravno da sam pristala, a nekoliko godina kasnije sam im se obratila — tada je brat ponovo bio loše. Dve mlade, prijatne volonterke dolazile su jednom nedeljno da ga obiđu. Njihove posete postale su mu prave male oaze.
Kao veoma druželjubiv i šarmantan, brzo ih je osvojio svojom neposrednošću, šalama i pričama. Donosile su mu osećaj pripadnosti i života. Razgovarali su o filmovima, muzici, ljubavi, životu. Pila se kafa, smejalo se. Svi su nekako živnuli i dobili novu nadu.
Te posete postale su ritam radosti.” – navodi naša korisnica Aleksandra.
“Nažalost, vreme je učinilo svoje i brat nas je napustio.
Verujem da ne moraš da prođeš kroz takvu situaciju da bi razumeo koliko ovakva podrška znači. A onda se, posle nekog vremena, razbolela i mama. I opet, baš kao i prvi put, Belhospice je bio tu. Ovoga puta znali smo koliko njihova prisutnost znači.
Sama činjenica da možeš nekome da se obratiš u trenucima kada ti tlo izmiče pod nogama — neprocenjiva je. Posete socijalnog radnika bile su dragocene — objašnjavao nam je naša prava i obaveze, strpljivo, korak po korak, u trenucima kada nam je glava bila puna briga.
Dolazili su lekari i medicinske sestre na kućne preglede, donosili potrebne stvari, poklone, ali i nešto što se ne može spakovati u kesu — osećaj sigurnosti da uvek imaš kome da se okreneš. Za mamu je ta podrška značila umirenje. Za mene — snagu, jer kada brineš o nekome koga voliš, lako zaboraviš na sebe.
BELhospice je, pored dragih ljudi i prijatelja koji su bili uz nas, bio podsetnik da i mi, koji brinemo, moramo imati nekoga ko brine o nama.” – zaključuje Aleksandra.
Saznajte kako možete da pomognete.