U svetu u kojem se često traži brzi recept za sreću, postoje ljudi koji znaju da je istinska snaga u zajedništvu, pruženoj ruci i vremenu poklonjenom drugima. Jedan od njih je i naš volonter Stefan, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom, koji je pre tri godine odlučio da svoje znanje i srce podeli sa najranjivijima – korisnicima BELhospice centra.  

Njegova priča nas podseća da pravo bogatstvo života ne leži u stvarima koje posedujemo, već u odnosima koje gradimo. 

„Svedoci smo rasta industrije samopomoći koja se koji se meri milijardama dolara godišnje. Savremeni čovek je zaboravio značaj povezanosti i činjenice da se identitet formira (po potrebi i menja) samo u zajednici. Pre tri godine, javio sam se organizaciji BELhospice, svestan da bi mi iskustvo volontiranja bilo dragoceno na više nivoa. Prvo kroz profesionalno usavršavanje i kontakt sa jednom vrlo ranjivom, marginalizovanom društvenom grupom, drugo kroz lični rast i razvoj u zajednici ljudi koji baštine iste vrednosti. Očekivanja su već od starta bila ispunjena“ – kaže Stefan i dodaje: 

„Često kada me poznanici i kolege pitaju „Kako možeš?“, pomislim koliko je jaka društvena mrlja u društvu kalifornijske sreće, kada se pokrenu teme starenja, bolesti, smrti. Moram priznati da sam jednu dozu funkcionalne strepnje imao noć pred prvo pojavljivanje u BELhospice. Pitao sam se da li će moja relativna mladost i izgledati nedolično u grupi ljudi od kojih neki “troše” zadnje dane. Istog dana su mi se brige razvejale, shvativši da se pred mene stavlja skroman zadatak. “Prihvati me kao osobu, ne gledaj me kroz bolest, ne plaši me se, ne ostavljaj me samog.” Ako se osećate dovoljno kompetentno da ispunite ove pre svega hrišćanske zadatke, iskustvo volontiranja će vam biti dragoceno i nagrađujuće kao što je i meni.“  

Prema sopstvenom priznanju, često se seti nekih korisnika koji su, svesni da im se kraj života bliži, pokušavali da mu prenesu esenciju životne mudrosti koja je stane u životni vek.  

„Istraživanja u radu sa starim i umirućim pacijentima (kao i moje skromno iskustvo BELhospice i doma za stare) uvek pokazuju da su na samom kraju najintenzivnija sećanja i emocije vezana za druge ljude, decu, porodicu, prijatelje, za zajednicu (ne za posao, novac, ugled, moć, slavu). Samo na ono što smo gradili sa drugima. BELhospice je mesto gde su nastale priče koje ću pamtiti dok me bude.“